Ljilja : "Razmena energije sa publikom pesmama daje smisao"

Izvor: REMIX PRESS ; www.remixpress.com

 

Ona je žena čiji ste glas u prilici da slušate u radijskom etru, ali i na raznim binama i klupskim scenama gde ujedno možete uživati i u njenom vrlo energičnom scenskom nastupu.

Prati i podržava rok scenu svim srcem i kao rok novinar i kao izvođač. Od nedavno je članica beogradskog benda The Bite koji je prepoznao njenu energiju i vokalne sposobnosti te nas u narednom

periodu očekuje pravi “boom” što se njihovog rada tiče.

 

Da li je tvoj dolazak u bend doneo izvesne promene u muzičkom izražaju?

Ljilja: I da i ne. Logično je da se dolaskom novog vokala u bilo koji bend neke stvari promene. Ja imam drugačiji glas od svojih prethodnica, drugačiji nastup i energiju, a samim tim se donekle menja kompletna „slika“ benda. Od vokala, kao frontmena, očekuje se da i idejama i stavom na neki način „nosi“ priču, i neke od promena osećaju se već sad, a osetiće se još više na bini. Pritom, u bendu je „novitet“ i bubnjar, Nebojša Brkić, pa je sasvim jasno da do nekih promena u zvuku mora da dođe. S druge strane, momci iz benda su jedna vrlo kompaktna, složna i jaka ekipa koja već dugo godina vrlo pažljivo gaji svoj specifičan fazon, tako da odstupanja neće biti previše. Mislim da se mojim i Nebinim dolaskom The Bite samo vraća svom originalnom, tvđem i sirovijem zvuku, koji suštinski mnogo više leži takvoj ekipi.

Kako je teklo prilagođavanje njih na tebe i tebe na njih kao bend?

Ljilja: Pa vidi, ta vrsta promene je uvek malo „stresna“ i za stare i za nove članove benda. Autorski bend nije „biznis“ i nije tezga, pa da svako obavi svoj deo posla (bez ikakve emocije) i ode kući. Bend postaje neka vrsta porodice u kojoj kroz svaki ton i svaku otpevanu reč članovi spajaju svoje ideje u jednu zajedničku priču. Tu dajete jedan deo sebe, nekad vrlo ličan, i samim tim postajete ranjiviji. Zato je vrlo važno da se članovi benda nađu ne samo muzički, već i kao ljudi, i da budu dobri prijatelji, da bi ta priča mogla da funkcioniše kako treba. Mi smo imali tu sreću da smo se maltene od prvog dogovora, pa onda i probe, jako dobro našli. Nekako su se složile kockice, kao da je oduvek trebalo  sve da bude baš tako… Naravno, trebalo je malo vremena da se naviknemo jedni na druge, da se upoznamo i u tom kreativnom smislu i složimo ideje za dalji rad benda, ali je kod nas to sve išlo prilično lepo i brzo, i već posle nekoliko proba sam osetila da smo stvarno „ekipa“.

Šta ste do sada uradili novo zajedno? I šta će se dešavati u najskorije vreme, načula sam da će biti nekog novog singla.

Ljilja: U ovom sastavu smo uradili singl „Lies“ koji smo objavili početkom juna. Ali smo u isto vreme snimili još jednu pesmu, koja je trenutno „u rukama“ našeg producenta Ivana Srdanovića. U planu nam je da za nju uskoro snimimo i spot, i da je predstavimo publici u septembru. E, a kad smo već pričale o promenama, ta pesma će svakako doneti nešto drugačije u zvuk benda, jer je to naša prva pesma na srpskom, ikada… I, slučajno, ali vrlo simbolično, zove se „Da se ponovo rodim“.

Kada krećete sa svirkama?

Ljilja: Čim smo završili snimanje novih pesama, ozbljno smo se bacili na probe, The Bite ima puno dobrih pesama koje treba „savladati“. Trenutno nemamo nikakvih konkretnih planova, iako ponuda već ima, ali je vrlo izvesno da ćemo na binu od oktobra… I jedva čekamo!

Tebe znamo kao devojku sa ogromnom energijom i žestokim scenskim nastupom. Hoćemo li to gledati i kada The Bite bude nastupao? Ili moraš da se menjaš?

Ljilja: Kada sam pre nekoliko godina prvi put videla The Bite na bini, prva stvar koju sam pomislila bila je „E, OVAKAV bend meni treba!“ Nekoliko godina kasnije, kada su me pozvali da pevam sa njima, meni je u glavi samo „kliknulo“ – to je to! Mislim da ti je sad jasno da ne moram da se menjam, naprotiv. Bojan (gitarista) je od prvog našeg razgovora bio vrlo jasan u jednoj stvari: da njima treba moja energija ovakva kakva je, i da im kao frontmen treba žena sa stavom i mud*ma koja je u stanju da njihove pesme ne samo glasom nego i energijom i stavom iznese na pravi način. A ja, s druge strane, nikad ne bih pristala da pevam u bendu koji bi od mene zahtevao da menjam svoje „scenske navike“. Na bini ja moram da budem – ja, u suprotnom sve to gubi smisao.

Da li si ti zadovoljna scenskim nastupom muških članova benda ili ćeš ih malo „podučiti“ da budu još žešći?

Ljilja: Pa da li misliš bih ja bila tako oduševljena njima tada kad sam ih prvi put čula, da nisu dovoljno „žestoki“?   Momci su iskusni, navežbani, energični i što je najvažnije – jako vole binu! I njima i meni je to omiljeni deo rada sa bendom i svi jedva čekamo da krenemo da sviramo. U krajnoj liniji, tek kad krene „razmena energije“ sa publikom naše pesme dobijaju svoj pravi oblik i smisao. Oni to jako dobro znaju i umeju da iznesu te pesme onako kako treba, znači – žestoko! Tako da ne moram ništa da ih „podučavam“, imaću iza sebe odličnu ekipu koja samo meni može da da dodatni motiv da na bini budem još bolja!

Osećaš li se neobično što si sada deo jednog autorskog sastava s obzirom na to da smo navikli da nam pevaš najveće svetske rok hitove, ali tuđe?

Ljilja: Sad sam u fazonu kao bivši pušači kad vide nekoga sa cigaretom…  znaš ono: „pfff, cover… kako možete to da svirate!?“ Šalu na stranu, jako mi je bio čudan taj prelaz, jer su rad u cover bendu i rad u autorskom bendu dve potpuno različite stvari. Tuđe pesme samo interpretiraš, ali koliko god ih voliš, nema tu neke posebne emocionalne povezanosti. Ali kad nešto stvoriš, daš deo sebe, snimiš to… onda moraš da staneš iza toga i da budeš spreman na sve vrste kritika. Odgovorniji si za to što radiš, ogoljeniji, osetljiviji… a to nije baš lako. Ali je prelepo! Ti trenuci kada stvaraš nešto novo, nešto na šta utičeš od „rođenja“, i trenuci kada nešto što je deo tebe počne da dobija oblik, kad prvi put otpevaš ili odsviraš nešto što je TVOJ stav, TVOJA emocija, TVOJA ideja… to su trenuci koji svakoga ko se iskreno bavi muzikom čine srećnim i živim! Uvek sam se trudila da budem svoja i da pevam i „tuđe“ pesme na svoj način, ali poslednjih godina mi je pevanje cover-a sve manje i manje predstavljalo zadovoljstvo, postalo je naporno. Kada sam osetila da sam počela da „odrađujem“ svirke, shvatila sam da je krajnje vreme da krenem dalje i napokon ostvarim ono što već dugo godina želim i planiram, a to je autorski rad. Na kraju krajeva, to je jedino što u bavljenju muzikom stvarno ima smisla, da ostaviš iza sebe neki trag.

Planiraš li da daš svoj doprinos pisanjem pesama?

Ljilja: Ostvarivanje tog plana je već u toku! Jedan od razloga što mi je pevanje cover-a postalo toliko naporno, bila je i činjenica da tu više nisam imala dovoljno prostora da se kreativno izrazim, a kad krene da se taloži i „buđa“ kreativna energija, to baš i nije dobro… Godinama već pišem pesme, motaju mi se „po stomaku“ neke melodije i po glavi neke ideje koje nisam imala kako da realizujem. A ispostavilo se da smo Bojan (koji je pisao do sada sve pesme The Bite-a) i ja prilično „kreativno kompatibilni“, i da dobar broj tih mojih ideja može lepo da se uklopi u zvuk benda. Za sledeći singl „Da se ponovo rodim“ ja sam pisala tekst, a Bojan muziku, za onaj koji ćemo verovatno snimiti nakon toga uradila sam i tekst i muziku… I on i ja imamo „u šteku“ dosta ideja ili skoro gotovih pesama, pa polako… sve što se uklapa u The Bite priču, naći će svoje mesto na repertoaru.

Koja svetska ili domaća pevačica je imala najviše uticaja na tebe?

Da budem iskrena, ja sam nekako uvek bežala od toga da iko „utiče“ na mene u tom smislu, pevala sam onako kako osećam i koliko mi glasovne mogućnosti dozvoljavaju, i trudila se da ne ličim ni na koga. Ali kad bih mogla da biram… volela bih da sam (kao) Beth Hart! Taj glas, ta emocija, ta energija… to je nešto neverovatno! Imam utisak da „krvari vazduh“ u prostoru kad ona pusti glas. Toliko je sirovo predivna i peva sa toliko emocije i stava, toliko sebe daje na svakom nastupu… Ona je stvarno „jedna u milion“, i ima „ono nešto“ s čim se čovek ili rodi ili ne, to ne može da se „skine“ ili imitira… Ali gledajući Beth možeš da naučiš sa koliko žara treba da staneš iza mikrofona i koliko treba da zaista VOLIŠ binu i muziku uopšte. U tom smislu, ona mi je najinspirativija pevačica koju sam ikada čula.

Koji ti je omiljeni bend kojeg predvodi žena? Odgovor The Bite se ne priznaje, odmah da ti kažem.

Ljilja: Pa dobro, The Bite mi je po “difoltu” omiljeni bend, te nema potrebe to ni pominjati  Skunk Anansie. Bez konkurencije. Ima tu još nekoliko mesta ispod nekih bendova koje volim da čujem, ali kad Skin vidim na bini, naježi mi se svaka dlaka na telu. Ne moram da objašnjavam zašto, mislim da je očigledno da volim pevačice sa harizmom i „mudima“ koje su frontmeni u pravom smislu te reči! A tu nam je domaća rok scena u deficitu… Nije da nema dobrih vokala, naprotiv. Ali je malo žena koje imaju i pojavu i glas i energiju kao Milena Branković i bendova sa tako jakim porukama i dobrom muzikom kakvu radi njen Trigger. I skoro da ne postoji natural born rock zvezda kakva je bila Gaga Lee (Hype). A mi takve likove i takve bendove ne umemo da cenimo. Valjda je „in“ praviti bendove u kojima se „niko ne izdvaja“, u kojima nije ni bitno ko je za mikrofonom, samo se štancuju nekakvi „dubokoumni“ nazovi hitovi čiji rok trajanja zavisi isključivo od trenutnog trenda u Savamali. Ili se, u cilju uvlačenja širokim narodnim masama snimaju nekakve pop bljuzge koje pokušavaju da nam prodaju kao rokenrol, a nekakve bezlične „Rozgice“ utripuju da su Juliette Lewis, a imaju manje energije od kuhinjske krpe. Jako malo se razmišlja o tome da je harizma, zapravo, ta koja jedan bend izdvaja u moru drugih, sličnih bendova. Nekad je ta „ličnost“ pevač/pevačica, nekad više njih, ali neko mora da oboji tu priču bojama koje će ostati upamćene. Kvalitet se podrazumeva, dobra svirka se podrazumeva, ali „faktor X“ pravi razliku…

Hvala na razgovoru, Ljiljo. Želimo ti uspešnu karijeru sa novim bendom i da ti sutra budeš uzor nekim novim mladim ženskim vokalima na našoj sceni.

Ljilja: Hvala vama što ste već godinama na pravoj strani i što dajete prostor i šansu kvalitetnim bendovima! A mladim, budućim rok zvezdama mogu da poručim samo: volite muziku, budite svoji, budite iskreni u tome što radite i gurajte svoju priču do kraja, ne obazirući se na  trendove i zlurade komentare. Samo tako ćete sa osmehom i ponosom moći da stanete iza svega što ste stvorili…

Razgovor vodila Ivana Jovanović

Foto: Dušan Vučković